Беседа

О ЧОЈСТВУ, ЈУНАШТВУ И ДРУГОЈ СТРАНИ МЕДАЉЕ
Неумољиво огледало
На Правном факултету у Београду сваке године одржава се такмичење у говорништву, којим се креативно наставља дуга традиција златоустости на овим просторима. „Национална ревија” објављује текст „Хвала вам, бесмртни јунаци” који је, изговорен на беседничкој смотри 2007, свом аутору донео победу

Пише: Милош Станковић

 

— Дошао сам да се борим! — рече дечак изненађеним браниоцима са барикаде код Народног позоришта. Није имао више од 14 година. На рамену му је висио карабин а у руци је држао комадић хлеба.
У том се од Дорћола појавише први аустријски коњаници. Након што су одбили два напада, малобројни преживели браниоци падоше у ропство. Аустријанци решише да их све стрељају.
— Откуда ти? — питао је њихов официр дечака.
— Борим се — рече малишан.
— Знаш ли да ћеш сада бити стрељан?
— Знам.
— Па онда?
— Па нека...
Ипак, дечак рече официру да је пошао у град да потражи мало хлеба за мајку, па га замоли да га пусти на десетак минута, не више, колико да болесној мајци однесе оно што је нашао, а он ће се вратити. Официр му допусти, срећан што дете ипак неће бити убијено. Дечак отрча, а он изда наредбу и стрељање поче. Аустријанци су се већ спремали да наставе ка Теразијама када су угледали ситну прилику која трчи ка њима и познадоше малишана. Он стаде поред зида где су лежали његови мртви другови са барикаде, па се окрете, раздрљи кошуљу, истури груди и рече пркосно и са презиром:
— Зашто не пуцате?
Војници су стајали скамењени.
— Шта чекате? — још одлучније понови дечак.
Као да се пренуо, официр даде знак, војници окренуше затвараче и нанишанише. Три пушке грунуше и малишана покоси плотун.

ОТАЏБИНА ЈЕ ЕТИКА

Подсећале су и друге тужне слике јесени 1915. године на опраштање са умирућим и на последњу пошту једном народу и једној држави. И енглески дописник Џон Рид јавља из Шапца и Ваљева да је Србија земља смрти. Непрегледне колоне натоварене покућством и запреге заглављене у блато које носе државну архиву, националне и духовне реликвије и светиње. Прекаљени ратници, победници са Брегалнице и Једрена, са Цера и Колубаре, са сузама у очима и целивајући излизане топовске цеви покопавају оруђа пред надирућим непријатељем. Готово библијски, стари и изнемогли краљ на волујским колима, попут Мојсија, креће са својим народом, целокупном државном управом, владом и парламентом у изгнанство. Пут који ће, по оцени француског маршала Жозефа Жофра, превазићи све што је као најтрагичније забележено у историји!
Бранислав Нушић је рекао, пењући се и сам уз албанску голготу, „Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру.” Зато су „падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на крст на голготе вису, али чврсту веру у победу крајњу никад, ни за часак, изгубили нису”, каже Војислав Илић Млађи. У албанским беспућима је заувек остало, без имена и помена 217.000 цивила и војника. На дну Јонског мора, у плавој гробници, свој вечни мир нашло је око 15.000 апостола јада. Цену слободе у Србији имала је да плати свака друга мушка глава. Али та војска и тај народ су ћутећи и без роптања, попут Сина Господњег, на албанској голготи страдали, да бисмо данас живели ми. И патили да не бисмо данас ми патили. А како смо им се одужили?

СЕТВА, ЖЕТВА И ЗАСЛУГЕ

Тачно на данашњи дан, 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!
Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица. Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње! Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер. Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован! Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.
Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини? Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.
Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли вечерас некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?
Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.
Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

***

„Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру.” (Бранислав Нушић)

„Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине?”